Instagram storiji talasića i talasa, stenja, kamenja, kamenčića i sitnog peska. Snimci skokova, vožnji gliserom, bikini partija po bič barovima i večernjih gužvi kroz koje se probijaju lepršave letnje haljinice, čuvajući preplanule butine i leđa vlasnica od prijatno prohladnih večeri i ostalih neživih i živih pošasti morskog okruženja...

Iščekivao sam ga sa dečačkom nestrpljivošću. Radovao sam mu se, više nego ijednom drugom pre. Pravio planove za obilazak tvrđave u Brianconu, prisećao se u kom ski baru je topla čokolada najtoplija, kuvano vino najslađe a ligeštuli najudobniji i najduže na suncu; preslišavao se u kom se kafeu uveče pušta rege, zamišljao i pitao se kakav će, taj mart...

Risoul, dakle. Još jedan, samo moj, prvi put u životu. Prvo skijanje na kojem nisam skijao!?! Davni, već zaboravljeni izlet u Val D’Alos ne računam, jer sam tamo otputovao na štakama, sa polomljenim kolenom i ortozom na nozi, pa nije bilo ni teoretske šanse da razmišljam o skijama.

Nismo bili, kako ljudi uobičajeno govore, dobri prijatelji. Bili smo dobri; i bili smo prijatelji. Nismo delili svakodnevni život, brige i probleme, male radosti i sitna zadovoljstva. Povezivalo nas je nešto mnogo veće. Delili smo iskonsku strast prema planini i plamteću ljubav prema skijanju...

Siguran sam da će mnogima izgledati kao preterivanje i puko hvalisanje ali, ipak se računa u prvi put. Posle gotovo dve sezone odsustvovanja iz (mojih) Alpa, u sred pandemije korone i svih mogućih i nemogućih mera, odveo sam grupu SkiManijaka na otvaranje sezone u Meribel, u Tri doline!