Kizo, bio si u pravu!

Jesam, zaljubio sam se. I nije me sramota da priznam. Mada me je ispočetka baš bio stid, od samoga sebe. Mator čovek, skoro pedeset, pa da se zaljubi! Žena, deca, posao, skijanje; uobičajen, normalan život, a ’vamo uši crvene od zaljubljenosti. Kao najgori pubertetlija! I to ne u jednu, nego u dve. Istovremeno! Nije bilo na prvi pogled, jedino je što mogu da kažem u svoju odbranu.

Nije baš da sam neiskusan, u kasnim četrdesetim, kada je ljubav u pitanju. Mislim, zaljubljivao sam se i ranije. Ponekad privučen raskošnom spoljašnjošću, ponekad nekim mističnim pogledom. Ponekad bi me „upecala“ skrivena lepota ispod skromne površine, dubina duše koja se ukaže tek nakon dužeg vremena… Bivao sam zaljubljen, jesam. Nekad srećno, nekad ne. Voleo sam, uživao, patio. Ostavljao ili bivao ostavljen. Nekima sam se ponovo vraćao, neke od njih više nikada nisam video. Kao, uostalom, i bilo koji drugi muškarac.

A ovo sad…

Upoznao sam ih relativno skoro, obe. Primetio sam ih, nije da ih nisam zapazio. Lagao bih da tvrdim drugačije. Pa opet, nisam se previše osvrtao, zaokupljen mnogobrojnim drugim, divnim avanturama i uživanjima i pod utiscima nekih drugih, tada za mene još uvek značajnijih, atraktivnijih, dužih i dubljih ljubavi. Nedavno, početkom decembra, sreli smo se ponovo. Dve dame i ja. Nastavilo se onako kako je, pre izvesnog vremena, i počelo. Tek površan susret, kurtoazan; ni slutilo nije da će se situacija dramatično preokrenuti. Malo džentlmenske pažnje s moje strane, malo flerta s njihove; poneki ljubazan, malčice izveštačen, osmeh sa obe strane… Sve kao što treba i kako dolikuje. Tako je počelo. Na note i u rukavicama.

A onda… Desilo se. Tras! S neba pa u rebra. Šamar! Probudio sam se, pogledao kroz prozor, udahnuo oštar vazduh ranog alpskog jutra, žmirnuo decembarskom suncu i shvatio. Da sam zaljubljen! U momentu sam skapirao da mi se niko nikada nije tako tiho i nenametljivo uvukao pod kožu, ušetao u moje srce. Niko mi nikada u životu nije tako nepretenciozno, lako i jednostavno, kao da je to najuobičajenija stvar na svetu, ponudio sebe, ne tražeći ništa za uzvrat! Od srca i potpuno otvoreno, bez zadrški, pretvaranja i bilo kakvog foliranja. U svoj svojoj raskošnoj lepoti. I to ne jedna, nego dve! A obe su, lepotice! Jedna, široke duše, otvorena, nasmejana, srdačna, uvek raspoložena, na radost i veselje. Druga, malčice mistična, na trenutke nepristupačna, a opet, vedra i nasmešena. Dve toliko različite, a tako slične naravi i duše. Plemenite. Odmerene. Srdačne. Otvorene. Zaljubljen sam, neopozivo!

Kada sam to konačno uspeo da skapiram, kao da sam progledao. Shvatio sam, te dve lepotice su ono o čemu sanjam čitavog života. Način na koji su me, čini mi se samo mene, naočigled svih, obasipale pažnjom, kao da sam jedini u njihovom svemiru; sitni, skriveni gestovi. I nežnost. Iskrena, a opet pomalo suzdržana. Vedrina, otmena, nepretenciozna. I stalni utisak da sam, u moru drugih koji su bili, dolazili i odlazili, prolazili kraj nas, baš ja, i samo i jedino ja, središte njihove ljubavi. Srećan sam. Odavno nisam doživeo takvo pročišćavajuće i prosvetljujuće jedinstvo sa nekim, a opet na tako nežan, gotovo detinji način.

Vratilo me je to sve u dane dečaštva. Jedino sam tada, čini mi se, bio ovako čisto i iskreno zaljubljen. Moja je zaljubljenost tako dečije radujuća, da mi je za sveukupnu vaseljensku sreću i najveći osmeh na licu ikada, čini mi se, potrebno samo da sam stalno u blizini moje dve dame. Samo kraj njih, kao da ponovo imam petnaest, kao da ponovo prvi put upoznajem, dodirujem, ljubim… Kao da sam ponovo rođen. Lovim sebe u razmišljanjima kako bi bilo da, moje mademoiselle i ja, ostanemo zauvek zajedno. Do kraja života.

Eto, toliko sam se i tako zaljubio. I nisam toga uopšte bio svestan dok nisam, onomad, sišao iz autobusa kojim smo se vratili iz Francuske. Kada sam, konačno, kod očiju slep shvatio, bilo je na žalost kasno. Dovoljno odrastao, bolno sam svestan da smo, moje mademoiselle i ja, dva sveta različita. Pa ko god da o tome peva, Toma, Željko, ili neko treći. Svestan sam i da nam sigurno nije suđeno da živimo srećno do kraja života, barem ne zajedno. Ali se nadam. Ponovnom susretu, pa kad god se on bude desio. Brojim dane, časove i minute, nestrpljiv od želje da se ponovo vratim mojim dvema lepoticama, nadajući se da će njihovi zagrljaji svakog sledećeg puta biti još čvršći, a poljupci još vreliji. Jer sam sebi dao reč da će ih biti. Još mnogo, mnogo.

Zato sada i ovako, javno: Zbogom sve moje stare ljubavi, usputne avanture, povremeni susreti, nenadani flertovi. Zbogom prvoj, jedinoj, večitoj i nikada zaboravljenoj, onoj koja mi je otkrila sve lepote i tajne ljubavi, uz koju sam odrastao i sazreo. Zbogom temperamentne Makedonke, zaljubljive i podatne Slovenke, stroge, a strastvene Austrijanke; zbogom vesele Italijanke, šarmantne i nedokučive Francuskinje…

Zbogom Kopaoniku, Šar planini, Kranjskoj gori, Rogli, Nasfeldu, Hinteru, Červinji, Madoni, Alp d Uezu, planinskoj vamp ženi Les 2 Alpes, predivnoj dami Serre Chevalier, damama iz visokog društva Kurševel, Val Toranu i Meribelu… Sve same lepotice, povelik ih je broj onih koje sam tokom prethodnih decenija pohodio i u čijim sam čarima uživao. Strasno ili romantično, grubo ili nežno, kratko ili dugačko… Moje zimske lepotice, moje velike i male zimske ljubavi, poručujem vam sada, pred svima: Moje je srce zarobljeno! Okupirano. Pripada mojim dvema lepoticama, a mes deux mademoiselles – Tinju i Val d Izeru. Zauvek.

P.S. Kizo, brate, bio si potpuno u pravu. Kad si mi govorio da je Tinj i Val d Izer nešto jedinstveno u svemiru. I upozoravao me da ću se navući najstrašnije. Nisam ti verovao. Izvini.

SkiManijak