Kopaonik? Ove zime? Baš kao i slava kod ujaka
Mada i za taj jedan ili dva (kratka) dana skijanja, Kopaonik više nije prvo (čitaj jedino) odredište. Konkurencija nije već dugo uopšte ni mala ni zanemarljiva – Stara planina, Tornik na Zlatiboru, Kustin Mećavnik, Jahorina odmah preko Drine, pa Divčibare… Dobrih staza i još boljeg provoda, koliko ti srce želi.
Pitam, koliko dugo niste, što bi klinci danas rekli, „zaboli” Kop onako, „u fulu”, tj. na čitavu sedmicu? Pokušajte da se prisetite.
Ne pamtim kad sam poslednji put zimovao na Kopaoniku. Tamo sam, kao i velika većina uostalom, još kao klinac proskijao, u vreme kad smo sa školom boravili u Olgi Dedijer; kad se Grand Hotel & Spa zvao jednostavno Karavan. Tamo sam, kao srednjoškolac, noću sa drugarima peške prtio od Rtnja do istog tog Karavana, da se malo promuvamo po holu pre nego što grčkim studentima DIF-a poskidamo sa prozorskih simsova sva mleka, čokolade i ostalu hranu koju su, u nedostatku frižidera, držali na prozorima, da se ne ukvari…
Tamo sam, kao student, jednog sunčanog marta negde na samom početkom devedesetih, ugledao jedne najlepše obične oči na svetu, čija vlasnica do kraja tog zimovanja nije htela da mi da svoj broj telefona. Tamo sam, takođe jednog marta, samo desetak godina kasnije, zajedno sa vlasnicom najlepših običnih očiju na svetu učio našeg trogodišnjeg sina prvim koracima na skijama…
Eh, uspomene! Kad se pomene Kopaonik, ima ih… baš kao da je reč o letnjim raspustima kod rodbine na selu. Za čitav život.
Čini mi se da, posle desetak godina rada udruženja SkiManijaci, više ne postoji zaseok u Alpima i Dolomitima koji ima skijašku stazu i ski lift, a da neko od nas Manijaka tamo nije odvezao barem jednu žicu. Za sve to vreme na Kopaonik smo išli samo sporadično. I gotovo svi, a prvi naravno ja, na pomen Kopaonika napravimo neku, ne baš finu grimasu. Znate, kao ono kad ste imali šesnaest–sedamnaest godina, već letovali po kojekakvim grčkama, ludo se provodili sa strankinjama po diskotekama, išli za vikende do Trsta i Minhena, po krpice i tehniku. „Videli sveta” što se ono kaže, a roditelji vam ponude, umesto svega toga, nedelju dana kod bake na selu, kao kada ste bili prvi razred osnovne?
Sa sedamnaest godina biste sigurno napravili porodični skandal i spektakl, prepirali se, raspravljali i svađali sa matorcima, treskali vratima, zaključali se u sobu u znak protesta što, umesto na more u Grčku, morate kod bake na selo. A danas? Priznajte da vas ponekad, barem na trenutak, obuzme neka čudna želja da odete u to isto selo u koje kao klinac niste hteli ni da privirite. Priznajte da ste se uželeli domaćeg mleka i ujninih uštipaka, baš kao nekad.
Nostalgija? Godine? Ne znam. Dedina krsna slava bila je Đurđic. Danas je slave moji ujaci. Svake godine se čujemo telefonom, čestitamo slavu i sve po redu, ali odavno nisam „turio noge pod astal” tamo kod njih, na selu. Ove godine sam rešio da sa ženom i klincima slavu čestitam kako je i običaj – kafa, „kilo kocke” ili ratluk za domaćicu i tri puta u obraz. Po naški. Deda i baba odavno više nisu živi; ni selo odavno ne liči na ono iz mog detinjstva, ali sam skoro sasvim siguran da će me ujutru, kao nekad, probuditi miris ujninih uštipaka.
Kopaonik? Ove zime? Baš kao i slava kod ujaka. Obavezno!
Vidimo se na snegu! Pardon, vidimo se na Kopu!
SkiManijak