Instagram storiji talasića i talasa, stenja, kamenja, kamenčića i sitnog peska. Snimci skokova, vožnji gliserom, bikini partija po bič barovima i večernjih gužvi kroz koje se probijaju lepršave letnje haljinice, čuvajući preplanule butine i leđa vlasnica od prijatno prohladnih večeri i ostalih neživih i živih pošasti morskog okruženja...

Tamo sam, kao student, jednog sunčanog marta negde na samom početkom devedesetih, ugledao jedne najlepše obične oči na svetu, čija vlasnica do kraja tog zimovanja nije htela da mi da svoj broj telefona.

Za Le Sibel bi se stvarno moglo reći da je kao iz bajke. Širok i prostran, nasmejan, sunčan i prijateljski u nižim svojim delovima, hladan, vetrovit i pomalo divalj u višim, pruža dovoljno inspiracije i daje dovoljno prostora svima, da uživaju na njegovim dugačkim stazama. ..

Ne, nije korona, tu sam sakagiju preboleo još u februaru, i čvrsto rešio da se to zlo i ja više ne srećemo! A kad ja nešto rešim, tako i bude. Uglavnom. Ležim, jer sam pao s motora – omlatio asfalt, ulovio zeca, ubrao ljubičice. O detaljima ne bih... Najbitnije, živ sam.I po neka napukla kost. Moja mudra Nana je govorila...

Siguran sam da će mnogima izgledati kao preterivanje i puko hvalisanje ali, ipak se računa u prvi put. Posle gotovo dve sezone odsustvovanja iz (mojih) Alpa, u sred pandemije korone i svih mogućih i nemogućih mera, odveo sam grupu SkiManijaka na otvaranje sezone u Meribel, u Tri doline!