Za Le Sibel bi se stvarno moglo reći da je kao iz bajke. Širok i prostran, nasmejan, sunčan i prijateljski u nižim svojim delovima, hladan, vetrovit i pomalo divalj u višim, pruža dovoljno inspiracije i daje dovoljno prostora svima, da uživaju na njegovim dugačkim stazama. ..

Eto, toliko sam se i tako zaljubio. I nisam toga uopšte bio svestan dok nisam, onomad, sišao iz autobusa kojim smo se vratili iz Francuske. Kada sam, konačno, kod očiju slep shvatio, bilo je na žalost kasno. Dovoljno odrastao, bolno sam svestan da smo, moje mademoiselle i ja, dva sveta različita...

Ne, nije korona, tu sam sakagiju preboleo još u februaru, i čvrsto rešio da se to zlo i ja više ne srećemo! A kad ja nešto rešim, tako i bude. Uglavnom. Ležim, jer sam pao s motora – omlatio asfalt, ulovio zeca, ubrao ljubičice. O detaljima ne bih... Najbitnije, živ sam.I po neka napukla kost. Moja mudra Nana je govorila...

Instagram storiji talasića i talasa, stenja, kamenja, kamenčića i sitnog peska. Snimci skokova, vožnji gliserom, bikini partija po bič barovima i večernjih gužvi kroz koje se probijaju lepršave letnje haljinice, čuvajući preplanule butine i leđa vlasnica od prijatno prohladnih večeri i ostalih neživih i živih pošasti morskog okruženja...

Nismo bili, kako ljudi uobičajeno govore, dobri prijatelji. Bili smo dobri; i bili smo prijatelji. Nismo delili svakodnevni život, brige i probleme, male radosti i sitna zadovoljstva. Povezivalo nas je nešto mnogo veće. Delili smo iskonsku strast prema planini i plamteću ljubav prema skijanju...