Risoul, dakle. Još jedan, samo moj, prvi put u životu. Prvo skijanje na kojem nisam skijao!?! Davni, već zaboravljeni izlet u Val D’Alos ne računam, jer sam tamo otputovao na štakama, sa polomljenim kolenom i ortozom na nozi, pa nije bilo ni teoretske šanse da razmišljam o skijama.

U jednom trenutku je naš drugar koji, sa promenljivim uspehom, pokušava da proskija već treću sezonu za redom, poveden sopstvenim mislima, glasno rekao kako će se dogodine sigurno skijati potpuno samostalno i uspešno, sve od vrha ovog predivnog skijališta do iste ove bašte u kojoj smo sedeli...

Iščekivao sam ga sa dečačkom nestrpljivošću. Radovao sam mu se, više nego ijednom drugom pre. Pravio planove za obilazak tvrđave u Brianconu, prisećao se u kom ski baru je topla čokolada najtoplija, kuvano vino najslađe a ligeštuli najudobniji i najduže na suncu; preslišavao se u kom se kafeu uveče pušta rege, zamišljao i pitao se kakav će, taj mart...

Siguran sam da će mnogima izgledati kao preterivanje i puko hvalisanje ali, ipak se računa u prvi put. Posle gotovo dve sezone odsustvovanja iz (mojih) Alpa, u sred pandemije korone i svih mogućih i nemogućih mera, odveo sam grupu SkiManijaka na otvaranje sezone u Meribel, u Tri doline!