Risoul, dakle. Još jedan, samo moj, prvi put u životu. Prvo skijanje na kojem nisam skijao!?! Davni, već zaboravljeni izlet u Val D’Alos ne računam, jer sam tamo otputovao na štakama, sa polomljenim kolenom i ortozom na nozi, pa nije bilo ni teoretske šanse da razmišljam o skijama.

Iščekivao sam ga sa dečačkom nestrpljivošću. Radovao sam mu se, više nego ijednom drugom pre. Pravio planove za obilazak tvrđave u Brianconu, prisećao se u kom ski baru je topla čokolada najtoplija, kuvano vino najslađe a ligeštuli najudobniji i najduže na suncu; preslišavao se u kom se kafeu uveče pušta rege, zamišljao i pitao se kakav će, taj mart...

Nismo bili, kako ljudi uobičajeno govore, dobri prijatelji. Bili smo dobri; i bili smo prijatelji. Nismo delili svakodnevni život, brige i probleme, male radosti i sitna zadovoljstva. Povezivalo nas je nešto mnogo veće. Delili smo iskonsku strast prema planini i plamteću ljubav prema skijanju...

Tamo sam, kao student, jednog sunčanog marta negde na samom početkom devedesetih, ugledao jedne najlepše obične oči na svetu, čija vlasnica do kraja tog zimovanja nije htela da mi da svoj broj telefona.

Instagram storiji talasića i talasa, stenja, kamenja, kamenčića i sitnog peska. Snimci skokova, vožnji gliserom, bikini partija po bič barovima i večernjih gužvi kroz koje se probijaju lepršave letnje haljinice, čuvajući preplanule butine i leđa vlasnica od prijatno prohladnih večeri i ostalih neživih i živih pošasti morskog okruženja...