U jednom trenutku je naš drugar koji, sa promenljivim uspehom, pokušava da proskija već treću sezonu za redom, poveden sopstvenim mislima, glasno rekao kako će se dogodine sigurno skijati potpuno samostalno i uspešno, sve od vrha ovog predivnog skijališta do iste ove bašte u kojoj smo sedeli...

Siguran sam da će mnogima izgledati kao preterivanje i puko hvalisanje ali, ipak se računa u prvi put. Posle gotovo dve sezone odsustvovanja iz (mojih) Alpa, u sred pandemije korone i svih mogućih i nemogućih mera, odveo sam grupu SkiManijaka na otvaranje sezone u Meribel, u Tri doline!

Nismo bili, kako ljudi uobičajeno govore, dobri prijatelji. Bili smo dobri; i bili smo prijatelji. Nismo delili svakodnevni život, brige i probleme, male radosti i sitna zadovoljstva. Povezivalo nas je nešto mnogo veće. Delili smo iskonsku strast prema planini i plamteću ljubav prema skijanju...

Iščekivao sam ga sa dečačkom nestrpljivošću. Radovao sam mu se, više nego ijednom drugom pre. Pravio planove za obilazak tvrđave u Brianconu, prisećao se u kom ski baru je topla čokolada najtoplija, kuvano vino najslađe a ligeštuli najudobniji i najduže na suncu; preslišavao se u kom se kafeu uveče pušta rege, zamišljao i pitao se kakav će, taj mart...