U jednom trenutku je naš drugar koji, sa promenljivim uspehom, pokušava da proskija već treću sezonu za redom, poveden sopstvenim mislima, glasno rekao kako će se dogodine sigurno skijati potpuno samostalno i uspešno, sve od vrha ovog predivnog skijališta do iste ove bašte u kojoj smo sedeli...

Instagram storiji talasića i talasa, stenja, kamenja, kamenčića i sitnog peska. Snimci skokova, vožnji gliserom, bikini partija po bič barovima i večernjih gužvi kroz koje se probijaju lepršave letnje haljinice, čuvajući preplanule butine i leđa vlasnica od prijatno prohladnih večeri i ostalih neživih i živih pošasti morskog okruženja...

Siguran sam da će mnogima izgledati kao preterivanje i puko hvalisanje ali, ipak se računa u prvi put. Posle gotovo dve sezone odsustvovanja iz (mojih) Alpa, u sred pandemije korone i svih mogućih i nemogućih mera, odveo sam grupu SkiManijaka na otvaranje sezone u Meribel, u Tri doline!

Eto, toliko sam se i tako zaljubio. I nisam toga uopšte bio svestan dok nisam, onomad, sišao iz autobusa kojim smo se vratili iz Francuske. Kada sam, konačno, kod očiju slep shvatio, bilo je na žalost kasno. Dovoljno odrastao, bolno sam svestan da smo, moje mademoiselle i ja, dva sveta različita...

Nismo bili, kako ljudi uobičajeno govore, dobri prijatelji. Bili smo dobri; i bili smo prijatelji. Nismo delili svakodnevni život, brige i probleme, male radosti i sitna zadovoljstva. Povezivalo nas je nešto mnogo veće. Delili smo iskonsku strast prema planini i plamteću ljubav prema skijanju...