Za Le Sibel bi se stvarno moglo reći da je kao iz bajke. Širok i prostran, nasmejan, sunčan i prijateljski u nižim svojim delovima, hladan, vetrovit i pomalo divalj u višim, pruža dovoljno inspiracije i daje dovoljno prostora svima, da uživaju na njegovim dugačkim stazama. ..

Nismo bili, kako ljudi uobičajeno govore, dobri prijatelji. Bili smo dobri; i bili smo prijatelji. Nismo delili svakodnevni život, brige i probleme, male radosti i sitna zadovoljstva. Povezivalo nas je nešto mnogo veće. Delili smo iskonsku strast prema planini i plamteću ljubav prema skijanju...

Siguran sam da će mnogima izgledati kao preterivanje i puko hvalisanje ali, ipak se računa u prvi put. Posle gotovo dve sezone odsustvovanja iz (mojih) Alpa, u sred pandemije korone i svih mogućih i nemogućih mera, odveo sam grupu SkiManijaka na otvaranje sezone u Meribel, u Tri doline!

Risoul, dakle. Još jedan, samo moj, prvi put u životu. Prvo skijanje na kojem nisam skijao!?! Davni, već zaboravljeni izlet u Val D’Alos ne računam, jer sam tamo otputovao na štakama, sa polomljenim kolenom i ortozom na nozi, pa nije bilo ni teoretske šanse da razmišljam o skijama.

Ne, nije korona, tu sam sakagiju preboleo još u februaru, i čvrsto rešio da se to zlo i ja više ne srećemo! A kad ja nešto rešim, tako i bude. Uglavnom. Ležim, jer sam pao s motora – omlatio asfalt, ulovio zeca, ubrao ljubičice. O detaljima ne bih... Najbitnije, živ sam.I po neka napukla kost. Moja mudra Nana je govorila...