Penzija?

I to se desilo! Još jedan prvi put, čini mi se, nateži do sada. Večeras je, prvi put u deceniju ipo dugom postojanju SkiManijaka, jedan bus pošao iz Srbije put Alpa bez ijednog od SkiManijaka iz „svetog trojstva”, bez poglavice i vračeva… Večeras su neka druga manijačka odela, mlađa, spremnija i verujem, bolja, zauzela prva sedišta kraj vozača, u busu koji je krenuo ka Nassfeldu. Neki drugi instruktori će ove sedmice skijati sa klincima i njihovim roditeljima. Sluti li to na penziju?

Besana noć pred svakim od nas trojice je izvesna; iščekivanje i blaga nervoza. Iako čvrsto verujem da će, i bez nas matoraca, baš sve proteći kako treba, bdenje mi ne gine. Brige, roditeljske… Noć i brigu kratim i krotim prisećanjem na nedavnu sedmicu u Risoulu. Jer, ako se već nema šta pametnije, noć je za razmišljanja i filozofije u čemu sam, odgovorno tvrdim, još uvek poprilično nenadmašan.

Risoul, dakle. Još jedan, samo moj, prvi put u životu. Prvo skijanje na kojem nisam skijao!?! Davni, već zaboravljeni izlet u Val D’Alos ne računam, jer sam tamo otputovao na štakama, sa polomljenim kolenom i ortozom na nozi, pa nije bilo ni teoretske šanse da razmišljam o skijama. Tako je ski školica u Risoulu od pre par nedelja postala, zvanično, prvo moje skijanje na kojem nisam skijao. Penzija?

Na put sam pošao čvrsto rešen da konačno održim obećanje dato doktorima, da prištedim napokon to nesretno koleno, da ne stajem na skije. Kako, ni sam nisam bio načisto. Jedino što sam znao je da je iskušenje preveliko i da će biti izuzetno teško. A Risoul se potrudio da mi dodatno oteža. Divno, pitomo skijalište i najlepši mogući sunčani dani. Sneg koji je padao tačno kada je trebalo, da ulepša pogled kroz prozor i dodatno začini zimske večeri uz kuvano vino i rakiju. Vesela, radoznala i nestrpljiva dečica, željna novih veština i skijaških avantura sa instruktorima. Pa kako odoleti?!?

Odavno se već život svesrdno upinje da me nauči da, ako već ne mogu da imam ono što želim, uživam u onome što tog trenutka stavi pred mene. Lagao bih ako bih rekao da sam ovu lekciju savladao ali, trudim se. Već neko vreme intenzivno vežbam. Risoul je, sticajem okolnosti, postao još jedna prilika za vežbanje. Da održim obećanje. Da samom sebi pokažem da mogu. Da, ako zaista želim sve, nateram sebe da budem strpljiv, disciplinovan i uporan. Eh, to prokleto koleno! Živote, raskrsnico…

Dakle, da li jedan, sasvim običan i prosečan SkiManijak, može da uživa na skijanju, a da se suzdrži od skijanja? Kratak odgovor glasi – može. I zaista, kad zrelije razmislim, moguće je, i sasvim je lepo. Moguće je, najlepše i najbolje na svetu, uživati u sedenju kraj staze, jedenju tvrdih, ljutih, muških bombona od mente i vođenju dubokoumnih razgovora o ženama, skijanju i životu uopšte, sa novostečenim prijateljem, petogodišnjim Matijom iz Budimpešte. Moguće je i divno, uživati u druženju sa početnicima, pačićima i odraslima, učiti ih da se zaljube u skijanje i zavole ga, a potom s ponosom roditelja posmatrati kako se prvi, nesigurni i teški koraci na skijama, i plač i odbijanje prvoga dana, polako ali sigurno, transformišu u dobro skijanje na kraju sedmice.

Moguće je, u tmini zimske noći puniti oči sjajem božićnih lampiona sa malih šalea od drveta, kao iz bajke, zbijenih kraj same staze, maštajući o nekoj budućoj alpskoj noći baš u jednom od takvih šalea, uz kuvano vino, tihu muziku i draga bića koja su, i ovog puta, nedostajala u mom svemiru. Moguće je, i zanimljivo, Ad hoc učiti francuski u pokušaju da se razumem sa damom sa psom na povocu i knjigom pod miškom. Uhvatiti trenutak tihog užitka dok se metaksa lagano hladi u čaši, na drvenoj ogradi terase apartmana. Uživati u izvrsnim domaćim uštipcima koji me, uvek i iznova, vrate u sećanja na detinjstvo i baku i prijatnom, neobaveznom ćaskanju sa prijateljima iz komšiluka; u rakletu, domaćoj rakiji, francuskom vinu i dalmatinskim delikatesima sa poznanicima iz Zagreba. U večernjoj šetnji sa starim drugom, osvetljenoj žarom cigareta, ispunjenoj prijatnom tišinom i nemim razumevanjem.

Moguće je, naravno. Ali… Da li je dovoljno? Bez obzira na sve lepote i brojne užitke – nije. Meni, nije. Čovek naopak, Manijak… Celog svog života – ili sve, ili ništa. Zbog toga su, sve lepe trenutke u Risoulu, pratile i besane noći, prevrtanja po krevetu i gomila zbrkanih misli o tome kada će, i da li će uopšte, život da me ponovo „postavi” na skije? Jer drugačije, uprkos svemu, ne želim! Uz to ide i prinudna askeza, treniranje i testiranje sopstvene volje, čvrstine i karaktera.

A za to vreme neki drugi, znani i neznani, intenzivno uživaju u onome što sam, nesmotreno, sam sebi uskratio. Pa još ako se na sve to doda istrajavanje u pretvaranju kako mi baš i nije preterano stalo i da mogu tako još dugo, dugo i sasvim opušteno da trpim, suzdržavam se i izdržavam… (u čemu sam, izdržavanju i pretvaranju, uz sav ovaj trening i vežbu, zaista postao prilično dobar) Nije bilo lako, a ni jednostavno. Ipak, izdržao sam; uspeo!

Ja se raspisao, a noć je poodavno postala jutro. Prohladno, sunčano i lepo, beogradsko. Autobus za Nassfeld, sa nekim drugim manijačkim odelima, srećno je prispeo na cilj. Brige su, makar na kratko, prestale. Preda mnom je još jedan novi dan. Bez skijanja, naravno. Uostalom, i to je život. Mada, život bez skijanja…

Odlučan sam da ne pokleknem pred izazovima i nepokolebljiv u nameri da od života opet zatražim sve ono što želim i što mi pripada. Verujem da ću, već u martu, oporavljen i spreman, sa dragim bićima i starim prijateljima u nove alpske avanture u Les 2 Alpes. I još ponegde. Da uživam kako dolikuje, i u skijanju i svim divnim sitnicama oko skijanja.

Bez obzira na sve, za penziju nije vreme, još.
Jer, ne prestaneš da skijaš kad si mator, nego omatoriš kad prestaneš da skijaš.

SkiManijak