Reč?

Čudno je to sa rečima…onim lepim, finim, rečima ljubavi, naklonosti, pažnje i poštovanja. Nestanu iz naših rečnika onda kad su najpotrebnije. Nema ih. A i mi, lenji i prečesto sami sebi dovoljni, zaboravljamo da ih namenimo onima do kojih nam je stalo, da ih izgovorimo, napišemo. Uljuljkani u sopstvene mikrokosmose, pogrešno uvereni da su u savršenoj ravnoteži, večni i nepovredivi, tumaramo besciljno jednosmernim ulicama dnevnih rutina, bez dovoljno vremena da zastanemo, dovoljno očiju da sagledamo lepotu i dobrotu oko sebe i dovoljno duše da u nju svu lepotu i dobrotu upijemo.

Buljimo u hladne ekrane i neopipljive živote nekih stranih ljudi, divimo se nepoznatim mestima koja su drugi obilazili; smejemo se tuđim šalama, kunemo se u beznačajne reči koje potpuni neznanci izgovaraju, kao da su najveće životne istine…

Sve dok Život, vrhovni gospodar sveta i svega, za tren ne okrene sve naglavačke…

Neobična smo mi skupina, SkiManijaci… Sa svih strana sveta i sa svih prečaga društvenih lestvica, različitih verovanja i uverenja, stavova i misli, poslova i profesija… Ozbiljni porodični ljudi u najboljim godinama, usamljenici, iskušenici, srećni i ispunjeni ili oni koji tiho pate, zadovoljni ili večiti nezadovoljnici, mirni i smireni ili brzi i nagli… Banda osedelih dečaka željnih snega, šarolika grupa samoizgnanika od uobičajenih životnih konvencija sa zajedničkom strašću – skijanjem, koja poništava sve pomenute i nepomenute razlike među nama onog trenutka kad obučemo naša, ski manijačka odela.

I ta odela… Nosimo ih toliko dugo i često da smo nehotično počeli da uzimamo zdravo za gotovo neopisivo veliki poklon kojim nas je Život darivao – mogućnost da delimo radost druženja i vesele trenutke uživanja na najlepšim snežnim stazama na svetu, sa najdivnijim dragim ljudima.
A onda Život, vrhovni gospodar sveta i svega, uradi ono svoje…

Uvek je bio nekako smiren, tih i nasmešen, vedar i nenametljiv, ozbiljan kad treba. Skijanju, strasti koju smo delili, bio je posvećen na njemu svojstven način. Njegova ljubav prema skijanju bila je čvrsta, konstantna, metodična. Nikad upitna. Skijanje i ja, to jeste ljubav neupitna, ali puna uspona i padova, svađa i pomirenja; trenuci emocionalne opčinjenosti i oluje strastvene mržnje…

Spajala nas je „tajna veza” – obojica smo spadali u one srećnike, zaljubljenike u skijanje koji su nekada, svaki u svojim mladim danima, imali priliku da se „očešu” o slalomske kapije i omirišu strast i adrenalin skijaških takmičenja. Delili smo, Život je tako namestio, prećutno razumevanje očeva muške dece, po dvojice svaki, čija su odrastanja i sazrevanja puno puta na ozbiljna iskušenja stavljala i moje i njegove roditeljske sposobnosti. Neizostavni deo toga činila su i diskretna, sitna hvalisanja u trenucima kada bi neko postignuće nekog od pomenutih sinova činilo da jedan od nas dvojice oseti ponos jer je otac.

Delili smo i čudnovatu naklonost prema raznim žanrovima muzike i sklonost da se prozivamo i testiramo znanje muzičkim zagonetkama koje smo jedan drugom, na dugim putovanjima u Alpe, servirali u neformalnom kvizu koji bi se mogao nazvati Koja je ovo pesma?

Rečenica „Ne znam otkud mi ovaj folder?“ koju je izgovarao sa smeškom i kao snebivajući se, podizala je temperaturu i ton opštenarodnog veselja u busu, dole, za stolovima. Iz puke zavisti što je smislio tako originalan i jedinstven naziv za čitavo jedno parče muzike, folder sličnog sadržaja u svom telefonu nazvao sam po njemu i u njega spakovao pesme koje su, bio sam uveren, zaboravili i oni koji su ih otpevali. Naravno da ih je sve znao.
Kao što je znao i umeo da svoje ogromno skijaško znanje inženjerski precizno sistematizuje i metodično objasni, i pokaže, klincima u ski školici.

Nismo često skijali zajedno. Bio je jedan iz male grupe onih koji su već u sedam ujutru spremni i orni da čitav dan, gotovo bez trenutka predaha, provedu uživajući u neprekidnom peglanju staza, a ja sam odavno prešao u grupu filozofa i pozera koji češće i duže šankiraju i sunčaju se, nego što skijaju. Tek sam nedavno shvatio da se, sasvim spontano, dešavalo da u nekim, za mene teškim životnim trenucima, potpuno slučajno i bez namere provedem dan na stazi sa njim, madam Maljutkom i klincima, pronalazeći mir, spokoj, i snagu da se skrpim i nastavim dalje, kradući od njih ljubav i tihu radost kojom su zajedno zračili, a da toga nisam ni bio svestan. A zaboravio sam da mu to kažem.
Jer Život, vrhovni gospodar svega… Ima neke čudne kriterijume po kojima bira ko će da ovde traje svoje dane, a ko će na onaj put…

Bio je jedan od nas, jedan od SkiManijaka kojeg sam u više navrata opevao u desetercu, trošeći puno reči zarad malo zabave i šale.

…Znan je junak Isajlović Goksi
U Madoni, hakovo je proksi…

I te reči…i ovde sam ih potrošio onoliko, sve vreme pokušavajući da pronađem onu jednu. Lepu, dobru, plemenitu i finu, da kaže svu neizrečenu ljubav i poštovanje prema našem prerano otišlom drugu, prijatelju, instruktoru i bratu SkiManijaku, Goksiju.

A sve što sam ovde nabacao stane u pet slova – vitez!