Leto…
Vruće… Upeklo ovih dana, ni ono malo kiše što je onomad pokvasilo grad nije me rashladilo. Curi sa mene kao da sam superteška, a ne velter… Čak mi ni dva točka ne pomažu da se osvežim. Kaplje sa mene u kancelariji baš kao iz klime podešene na frižider mod; curi dok uveče šetam paščad, lije niz leđa dok me moj lični gaulajter, baš kao pravi, sa rukama na leđima i malo raširenim nogama, maltretira po fizikalnoj. (I do neba mu hvala na tome! Na volji, strpljenju i upornosti, koji meni češće zafale nego njemu, ne bi li me opravio za predstojeću ski sezonu.)
Leto…
Pomislio bi čovek da mi leto nije omiljeno godišnje doba. Naprotiv. Volim kad Beograd opusti, pa mogu da se na miru posvetim turističkim obilascima znanih i neznanih ćoškova po gradu; kad na kratko ukradem svoje parčence nirvane u sred podneva negde na Košutnjaku ili kad gledam direktan prenos smiraja dana na reci. Kad ranom zorom zabodem prazan ofis pa odvrnem muziku i raspevam se uz omiljene mi hiteve, ili kad natenane uživam u pustoj bašti kafića preko puta, sve pljuckajući izdašne plodove ljubavnog zanosa lipe u čijem hladu ispijam produženi. Leto…
Gomila ljudi migrirala je na morske obale. Neki su se već i vratili, drugi tek planiraju odlazak. U znak podrške mojoj čvrstoj rešenosti i nameri da decembar dočekam na skijama, sa raznih zrća i kefalonija, iz petrovaca i haniotija, kušadasija i hurgada, amalfija i kanova, stižu mi fotografije šarenih bikinija, preplanulih butina i belih stopala, ležaljki i suncobrana, stolova sa kiblama i vitkim čašama sa trešnjom koja se kupa u ohlađenom belom…
Instagram storiji talasića i talasa, stenja, kamenja, kamenčića i sitnog peska. Snimci skokova, vožnji gliserom, bikini partija po bič barovima i večernjih gužvi kroz koje se probijaju lepršave letnje haljinice, čuvajući preplanule butine i leđa vlasnica od prijatno prohladnih večeri i ostalih neživih i živih pošasti morskog okruženja.
Uspomene sa letovanja…
Na letovanje odavno ne idem. Ne mogu da se tačno setim kada sam prestao da letujem, ali ima tome… Da se razumemo, nije baš da živim za odlazak na more, ali volim. I uživam kad odem. Volim jutra u kojima je prvo što ugledam pusta, prazna plaža na kojoj minut kasnije natenane meračim kafu. Ponekad sâm, ponekad ćuteći sa nekim, meni posebnim. A ponekad čavrljajući sa slučajnim poznanikom – ranoraniocem koji se, baš kao i ja, ponadao da će uživati u trenutku samoće, a dobio neočekivano društvo.
Uživam kad se Νίκ the Greek i ja u vrelo podne zavučemo u, visokom kamenom ogradom skrivenu, senovitu bašticu iza njegovog kafića, kilometrima udaljenog od vrelog peska plaže, žamora, cike i vreve. Pa, neometani od radoznalih (istina veoma, veoma retkih) očiju, uz Marlija, Vejlerse, zrikavce i… κρύο φραπεδακι, pretresemo značajne i važne dogodovštine koje su svakog od nas snalazile od prethodnog susreta, a koje obavezno započinje Nikos, žalopojkama na račun svoje božanstveno lepe supruge, Mađarice u koju je, posle tolikih godina, i dalje smrtno zaljubljen.
Na moru volim i κατσίκι koji sprema γιαγιά, gore u brdu, iako ne obožavam baš put do nje. Za taj put potrebna je posebna veština jahanja motora kojom ja još uvek nisam ovladao, pa se neretko dešava da posrnulog gvozdenog dorata moram sâm da podižem u sred nekog gustiša na kozjoj stazi kojom se do babe stiže. A desi se i poneka rana junačka, i doratu i meni. Ali je zato pogled na more sa terase babine „kafane” sâm po sebi nagrada, a mlada jaretina i domaći τσίπουρο, sve rane momentalno leče.
Merak mi je i da, kad se zaželim adrenalina i skupim hrabrost, otmem drugaru kormilo pa zaglisiram koliko god mogu (čitaj smem) tamo, daleko od kupača, na otvorenom. Volim i da se, kao klinac, kroz čokote grožđa u zrenju, došunjam do „plaže” ispod duda, koja je taman tolika da na nju mogu da stanu, iskustveno provereno, četiri peškira, tik jedan uz drugi. More je na tom mestu baš plitko, voda bezobrazno zelena i topla, a najtoplija je u suton, u posebnom društvu.
Kao što rekoh, na letovanje (onakvo kako sam, vrlo površno i proizvoljno, opisao negde pri početku teksta) odavno ne idem. Nije to za mene. Kao ni zimovanje – slične aktivnosti u drugačijem, zimskom okruženju. Svakom svoje. Leti, kad zgrabim priliku, odem na more, zimi idem na planinu. Ali, šta god da je u pitanju, vrelina ili belina, planina ili more, plivanje ili skijanje, za mene je to odlazak u mesto istinskog rađanja. Uživanje, milina i nenarušen niz trenutaka potpunog sklada i ravnoteže sa samim sobom. U samoći, ili u društvu dobrih, dragih i posebnih ljudi.
Za ovogodišnje letnje uspomene ostalo je još nekoliko sedmica fore. Da li će ih biti? Nije sasvim izvesno. Izvesno je da je do novih zimskih uspomena, do skijanja u Tignesu 3. decembra, ostalo još manje od 15 sedmica.
A jedno je sasvim izvesno – Vidimo se na snegu!
SkiManijak