Ovih dana, u ledeno i lenjo gradsko pre podne, grejao sam dušu, uz kafu i rakiju, sa dvojicom drugara, Manijaka. Ukrali smo, od života i obaveza, par trenutaka da se vidimo i ispričamo… Manijaci smo, naravno, o čemu drugom nego o skijanju? Priča o predstojećem martu u Alpima brzo je odlutala u priče koje počinju sa, „A jel se sećaš…” Razgovor se otegao, do u nedogled; petnaest godina je za nama. Petnaest godina… nebrojeno mnogo spiskova putnika, brojeva pasoša, poruka, autobuskih polazaka, raspoređivanja po apartmanima, sastanaka na Barci… granica, pauza; ski liftova, gondola i sedešnica, staza i hupsera, ski školica sa klincima i skijanja sa ozbiljnim skijašima… Složismo se, sva ta nebrojena skijališta i skijanja pamtimo, uglavnom, po ljudima sa kojima smo skijali. U nepresušnoj bujici naših skijaških dogodovština smenjivale su se slike i prizori, anegdote i sećanja, a mnogi naši prijatelji i poznanici su, siguran sam, tog dana štucali ili su im se uši crvenele.
U toj neurednoj gomili izmešanih prizora sa snega i oko njega, na mojoj ličnoj alpskoj mapi postoji jedan, još uvek nedovoljno precizno definisan toponim, nešto kao terra incognita – Serre Chevalier. Naravno da sam bio i tamo! Davno, u doba kad sam bio SkiManijak – pripravnik. Pamtim ga po martovskom suncu i perfektnom snegu, izletu u Sestriere na kom su mi se nepoznati ljudi ljubazno javljali i pozdravljali me, na stazi i na ulici, samo zbog mog manijačkog odela. Na kom sam se, izletu, „iskrao” od svih ostalih i skriven u polumraku tek otvorene, prazne kafane, u odabranom društvu, popio najslađi doppio. Sećam se i jutarnje vožnje gondolom, bockavih rasprava o tome da li je bord bolji od skija i nikad realizovanog duela sa Mladunčetom – ja na bord, on na skije, pa da vidimo… Pamtim i svirku Ćelavog u holu hotela, „Ružo rumena” i bilijar u kasne sate… Sećam se i đumbira sa rakijom, ujutru, našte srca, i Cakijevog kasnonoćnog monologa sa Slovencem, nakon kojeg je dobio nadimak Nindža. Pamtim i skijanje sa ekipom iz Zrenjanina i Melenačkog betmena (ko se ne seća: Melenački Betmen). Uprkos lepim uspomenama, Serre Chevalier ipak najsnažnije pamtim po – skijanju kojeg nije bilo.
Februar 2020. godine, Veelika SkiManijak ski školica u Superdevoluy. Koleno povređeno, otečeno; skijanje posle školice, u mom slučaju baš teško izvodljivo a jedina, slatka izvesnost u mom alpskom svemiru te februarske sedmice bili su beskonačni nizovi slova na ekranu mog telefona, nanizani u meni bitne reči, zbog čega su me svi zezali i pravili šale na moj račun. Umesto da skijam, u Superdevoluy sam uglavnom intenzivno trenirao brzo kuckanje. Sledeće po redu, martovsko skijanje u Serre Chevalieru izgledalo je kao sasvim prirodno ishodište svih tih reči i događaja koje su, kasnije malo, reči prouzrokovale.
Iščekivao sam ga sa dečačkom nestrpljivošću. Radovao sam mu se, više nego ijednom drugom pre. Pravio planove za obilazak tvrđave u Brianconu, prisećao se u kom ski baru je topla čokolada najtoplija, kuvano vino najslađe a ligeštuli najudobniji i najduže na suncu; preslišavao se u kom se kafeu uveče pušta rege, zamišljao i pitao se kakav će, taj mart 2020. godine, biti? Verovao sam da je baš Serre Chevalier mesto predodređeno za početak novog u mom životu, velika, ozbiljna i lepa prekretnica. Čudnim sticajem okolnosti, ne Serre Chevalier, nego jedan drugi grad, dalek i nepoznat, obeležio je naredne dve godine mog života. Mog, vašeg… svačijeg.
Tačan odgovor na pitanje Koji je grad promenio vaš život iz korena, na moju žalost glasi – Vuhan. Moje planove kao gumicom obrisala je nova, zastrašujuća reč, korona, koja je na prečac okupirala sve rečnike. Te, prve dane marta 2020, umesto po skijanju u Serre Chevalieru, pamtim po grozničavom buljenju u sve moguće izvore vesti, napetom iščekivanju i nagađanju da li će granice ostati otvorene, a posle i po neslućenom razočaranju nakon spoznaje da od skijanja izvesno neće biti ništa. Ni Serre Chevalier, niti ijedno drugo planirano posle njega. Kraj sezone bio je, a da tada nismo ni znali, Superdevoluy. I ne samo to. I naredna sezona u Alpima za nas, SkiManijake, kao uostalom i veći deo skijaške populacije, ostala je samo pusti san.
Ako sam ostao uskraćen za skijanje u Serre Chevalier, za svoje želje i planove nisam sasvim (živote, hvala!), pa mi je dvogodišnje bitisanje u koroni donelo puno, puno lepih trenutaka i važnih događaja. Iznova sam otkrio Kopaonik, kao i još poneku skrivenu lepotu majčice Srbije, opustele tokom onog (sećate li ga se?), vanrednog stanja. Shvatio sam da je nekad putovanje i istraživanje sopstvenog unutarnjeg svemira dragocenije od prelaska bilo koje granice na kugli zemaljskoj. Naučio sam da najintenzivnije na svetu uživam u momentima tihe sreće ukradenim od opšte depresivne svakodnevice u doba korone.
Uložio sam i nešto vremena, i truda, i u sebe. Priveo kraju neke nedovršene poslove i okončao neke životne obaveze, započeo nove stvari… Naravno, bilo je i onih drugih, dešavanja za koje sam želeo da ih nikad nije ni bilo, koja bih da što pre zaboravim. Ali, sve je to deo istog paketa; verovatno ravnoteže radi.
U svemu tome, jedino o čemu nisam, priznajem, tokom ove dve turbulentne godine, pošteno poveo računa je moje koleno – ono koje me je držalo van staza u Risoulu i sprečilo da uopšte planiram odlazak u Nassfeld. Bi šta bi. Sad je i koleno došlo na red. Ne spadam u one najrevnosnije, teško me je naterati, ali kad se jednom „upregnem u amove”, poslušan sam, marljiv i vredan; skoro pa štreber. Terapije i vežbanja, ovog puta bez odlaganja i izvlačenja.
Dvogodišnje ludilo oko korone još uvek ne popušta, ali ljudi polako ponovo prihvataju da se život sastoji i od drugih stvari, a ne samo panike, neodlučnosti i straha. I da je jedan. Spisak za mart u Serre Chevalieru se brzo popunjava. Kao da se, nakon dve godine, krug zatvara? Na spisku je mnogo poznatih imena; moje (još uvek) nije.
Srećna okolnost je što poznajem tog što je zadužen da prebraja slobodna mesta i pravi spiskove putnika, pa ne moram baš sve da unapred planiram, a ni da donosim čvrste odluke. Što ponekad u životu uopšte i nije loše – makar na tren zanemariti racio, prenebregnuti (naizgled) neopozive odluke, malo modifikovati velike i ozbiljne životne planove, pa se prepustiti osećaju i trenutku. Iz toga može svašta lepo da ispadne. Ako baš ništa drugo, a ono najlepše, i za čitav život, uspomene.
SkiManijak