Ležim onomad, pod prinudom takoreći, pa razmišljam. Ne, nije korona, tu sam sakagiju preboleo još u februaru, i čvrsto rešio da se to zlo i ja više ne srećemo! A kad ja nešto rešim, tako i bude. Uglavnom. Ležim, jer sam pao s motora – omlatio asfalt, ulovio zeca, ubrao ljubičice. O detaljima ne bih… Najbitnije, živ sam. Još bitnije, moja Stara gospođa Honda (da, motori su ženskog roda i imaju (lična) imena i ne, nije smešno!), Bogu hvala, prošla je sa minimalnom štetom. Zdravstveni bilten bi u najkraćem glasio – distorzije nekih tamo zglobova, distenzije (ponovo!) nekih tamo ligamenata… I po neka napukla kost. Moja mudra Nana je govorila Na psu rana, na psu i zarasla, a doktor je, i sam pobornik Nanine mantre, namotao na mene nekoliko metara fiksacionog zavoja i propisao par nedelja kućnog pritvora i strogog mirovanja.
I tako, ležim, mirujem i razmišljam… A o čemu besposleni i dokoni SkiManijak razmišlja, nego o skijanju? Ako u jednačinu ubacimo i ranu junačku koju je Stara gospođa Honda odlučila da mi podari na samom kraju moto sezone, na to dodamo moju uvek veselu prirodu i urođeni životni optimizam [sic!], sasvim je logično što se, dok ležim, u glavi rađa scenario za neku novu filmsku verziju Bolničarke Beti – Ona ulazi u sobu sa čašom hladne limunade… A, ne!
Taj film je odavno snimljen i nećemo ga ovog puta gledati.
Prinudno umiren povredama i, sasvim prirodno, smiren lekovima protiv bolova, kroz izmaglicu sećanja prizivam svoje ranije životne padove i povrede. Naravno da mislim na one na skijanju, a koje drugo? A, da! I na one sa motora, kojih nije bilo, do ove sezone, uopšte. Uspešno sam prkosio onoj olinjaloj frazi po kojoj se motoraši dele na one koji su već pali i na one koji će tek pasti. Toliko dugo, da sam mislio da se to meni desiti ne može. A desilo se. I to tri puta ove sezone! Treći put i Bog pomaže, kaže poslovica. Prva dva puta nije bilo neke velike potrebe, al’ se zato ovaj, treći put, Bog baš potrudio. I pomogao, hvala mu! Živ sam i (skoro) čitav.
Kad je skijanje u pitanju, bogovi brzine su bili još milostiviji prema meni. Za onoliko mnogo godina koliko sam na skijama, padovi koje sam imao uglavnom su bili za publiku i umjetnički dojam, a u tim situacijama najgore povrede trpeo je moj ego. Ono malo modrica, poneko istegnuće i uboj, nisu bili vredni čak ni da se upamte. Tako je bilo sve do pre neku godinu, kada sam sa SkiManijacima otišao na otvaranje sezone u Meribel.
Meribel, Tri doline – kruna Alpa! Obećano kraljevstvo za svakog skijaša koji iole drži do sebe. Šest stotina kilometara staza; čarobne reči – Meribel, Courchevel, Val Thorens, r koje se kotrlja u svakom nazivu, čak i u Trois Vallées! Pa da li ima išta što je više francusko od toga? Trois Vallées, ostvarenje klinačkog sna. Prilika da se na licu mesta uverim u legende o basnoslovnim bogatunima koji se, uoči Božića, sjate u Courchevel. Da i sam zaplešem na stolu u La Folie Douce u Val Thorensu, mestu najluđih aprés ski žurki. Da se „upišem” na Maduit u Meribelu, jednu od najčuvenijih staza na svetu, sa preko hiljadu metara visinske razlike, koja brzim i širokim spustom, pa dramatično uskom stazom kroz šumicu, vodi pravo do samog centra Meribela!
Treba li uopšte da napominjem da je sve ono što sam doživeo u Tri doline bilo baš onako kako sam i zamišljao? Predivno, sunčano vreme. Obilje snega i perfektne staze, helikopteri i privatni avioni na aerodromu Courchevel, skijašice sa krznenim okovratnicima i potpisanim jaknama sa Swarowski kristalima, livrejisani konobar koji, probranoj klijenteli naravno, servira Kir Royale uz obaveznu činiju sa jagodama, na kariranom stolnjaku tik uz stazu. Žive (lude) svirke u La Folie Douce, vrhunske piste u Meribelu, izlet u obližnje skijalište La Tania…
Sve, ali baš sve, kao u pravoj skijaškoj bajci! Osim jedne sitnice…
Pao sam. Ulovio zeca, ubrao (francuske) ljubičice. Opustio sam se, spustio gard, prepustio čarima ovog alpskog Vavilona, poverovao da je baš to mesto na koje mogu da pobegnem od svega, dovoljno izazovno da ga nikada ne odskijam do kraja i dovoljno privlačno da baš to poželim. Bilo je toliko dobro i lepo da sam verovao da se nikada neće prekinuti. Da smo se pronašli, Trois Vallées i ja, da smo za ono nekoliko divnih skijaških dana uspeli da se potpuno ukapiramo. Toliko sam bio opčinjen, da sam mislio da sam u Tri doline ponovo pronašao svoju (davno izgubljenu) dušu.
Desilo se kada sam najmanje očekivao.
Pad je izgledao prilično bezazleno; pretposlednjeg dana skijanja. Već sam praktično počeo da se pripremam za povratak u uobičajeno, depresivno sivilo svakodnevnog života. Nije to čak ni bio pad, nego sudar. Na samom kraju staze, stotinak metara pre ulaska na žicu u centru Val Thorensa, gotovo na ravnom. Drugar i ja ušli smo jedan drugom u putanju, bočno. Sam trenutak u kom su se dva para skija, štapova i dva tela splela u kotrljajuću loptu iz koje su se čuli tupi udarci, krckanje i pucketanje (bio sam uveren da su nam se štapovi polomili; ispostavilo se da je to bilo moje koleno i njegova rebra), izgledao je baš kao jedan od onih za publiku. Umjetnički dojam – čista desetka! Obojica smo odmah skočili na noge lagane, otresli sneg kao da se ništa nije dogodilo i nastavili da sa društvom skijamo još dobra dva sata, smejući se komentarima i stručnim objašnjenjima kako je nama dvojici, iskusnim skijašima, za rukom pošlo gotovo nemoguće – da se propisno obrukamo pred prepunim auditorijumom. Užas je nastupio tek kasnije, dok smo pili piće u Les Menuirs. Prelomi, iščašenja i istegnuća, koje do tada uopšte nisam ni registrovao, počeli su da se hlade. Bol koju sam osećao pretvorila je povratak u apartman u Meribelu u pakao na skijama, a neprijatni detalji ovog višesatnog epskog mučenja, sasvim opravdano, zaslužili su da ih prepustim zaboravu.
Preživeo sam, dočim ovo pišem.
U rodno selo sam se vratio sa ganc novim štakama Made in France i ortozom, fensi igračkom za slomljeno koleno sa kojom sam izgledao kao robokap. (Ortoza od tada ćuti na dnu moje skijaške torbe na svakom skijanju. Za svaki slučaj.) Oporavak od preloma je, prema prognozama, trebalo da bude dug i mukotrpan. Rešen da ne dozvolim da me bolan rastanak sa Tri doline pokoleba u neupitnoj nameri da i dalje skijam, rehabilitaciju sam, upkos protivljenju svih pametnih, samoinicijativno ubrzao i skratio, pa sam već u januaru sa SkiManijacima (i ortozom na slomljenom kolenu) otišao ponovo u Francusku, na porodično skijanje. U martu sam vodio grupu u Madonnu di Campiglio. I skijao.
Posle nesrećnog pada sam jedno vreme diskretno izbegavao Tri doline, a pošto imam tu privilegiju da mogu da biram gde ću da skijam, nije mi bilo teško. Uvek bih odabrao neko drugo skijalište. Nisam se plašio da bih u Tri doline mogao ponovo da doživim neku novu traumu, ali se u meni, na samu pomisao da opet skijam tamo, javljala neka neobjašnjiva nelagoda; neodređena i nejasna. Neposredno uoči pandemije korone, rešio sam da ponovo okušam svoju sreću sa Tri doline. Mislio sam, prošlo je dovoljno, možda…
Prevario sam se. Nagrada za moj trud stigla je u vidu nove rane na kolenu. Sreća u nesreći je što je u pitanju bilo ono drugo koleno, do tada neranjavano. Povreda nije bila preterano teška, ali je uporna. Vučem je skoro dve godine, a pad s motora s početka priče samo ju je obnovio i intenzivirao. Taman kad sam bio pri kraju dosadne rehabilitacije i kad je trebalo da počnem da se ozbiljno pripremam za novu sezonu, prvu posle korone.
Dok se zamotan u kompresione zavoje izležavam, razmišljam o tome kako su okolnosti ovog puta mene odabrale da SkiManijake vodim na otvaranje sezone baš u Meribel. Nije da nisam pokušao da uredim da bude drugačije, ali… Tako je kako je. Dakle, Meribel, Tri doline, decembar 2021. Da li ima nelagode, straha, loših uspomena? Ne, ni najmanje. Samo detinje nestrpljenje, iščekivanje i radost zbog povratka u moj duhovni dom. Moje Alpe!
Treći put i Bog pomaže!
Vidimo se na snegu, u Meribelu!
SkiManijak