KO je rekao da ja UOPŠTE volim skijanje?!?
Skijanje je totalno precenjena stvar. Možeš misliti – planina, svež vazduh, sneg, sunce… Do te planine treba doputovati, pa nek je i na svega(?!?) dve-tri stotine kilometara od kuće. A ja sa SkiManijacima stignem i do onih koje su preko hiljadu kilometara daleko od mog toplog porodičnog gnezda. Dvadeset tri…četiri…pet… sati klackanja autobusom, granica, pumpi i autoputeva, samo da bih uživao u izlasku sunca (tojest ako je vedro) u Francuskim Alpima?!? Jer je ustajanje po mrklom mraku, u šest ujutru.
Pa ispijanje polusmrznute kafe i cigareta na terasi na minus oho-ho, zato što je u apartmanu zabranjeno pušenje? Pa onda doručak i spremanje navrat–nanos, sudaranje po obično (pre)tesnom apartmanu sa još najmanje petoricom sličnih meni koji, mamurni od sinoć kao i ja, bauljaju po malenom prostoru ne bi li se doveli u uspravno stanje do početka rada žičara.
Pa onda oprema. Preskupa. Te da li all mountain skije ili neku race dasku, te koliki je sidecut a koliki radijus, dal je bolje vezovi sa plate-om ili bez… Hoćeš li štapove od karbona ili aluminijuma, da li po starinski, sa trakom na jabučici ili možda ove nove, svemirske, kliki tehnologije?!?
Pet stotina slojeva aktivne i pasivne odeće, prvi sloj, drugi sloj, a gde su rukavice, a jel da nosim i podrukavice od flisa, a hoće li mi biti dovoljna samo kapa ili moram da ponesem i potkapu, da li je kaciga obavezna, gde da stavim brile a gde sunčane naočare, jel’ neko spakovao kremu za sunčanje i balzam za usne? Da li u ranac da spakujem i sendvič i čokoladu, ili da ponesem samo flašicu s vodom?
A tek pancerice?!? Najgori par obuće ikada izmišljen u istoriji čovečanstva! Pa ko normalan svakog dana na noge navlači po par kilograma tvrde plastike u kojoj je prinuđen da hoda kao robot, ukoliko uopšte može da hoda? Koji drugi par obuće čovek bira mesecima, pretresajući internet uzduž, popreko i unakrst, proba satima, meri i premerava fleks, kanting, broj kopči, onda jedva čeka da počne sezona i da ode na sneg, da bi, posle petnaest minuta skijanja, utvrdio da mu pancerice uopšte ne odgovaraju i da mu se stopala u njima smrzavaju i bole tako da oči ispadaju! Inače, jedino lepo kod pancerica jeste osećaj kad ih, na kraju skijaškog dana, čovek izuje.
Koja još ljudska aktivnost – hobi, relaksacija, odmor, podrazumeva višesatni fizički napor, jurcanje levo – desno nizbrdo, smrzavanje u korpi žičare uzbrdo (u boljoj varijanti klackanje u zatvorenoj gondoli) po više sati svakog dana? Ili, ne daj Bože, čekanje u redovima za žičaru, za par minuta spuštanja nizbrdo? Pa onda kad se, kasno poslepodne, mrtvi od umora dovučete do smeštaja, toliko niste ni za šta da niste u stanju ni da izujete one (neudobne) pancerice iz prethodnog pasusa… Da ne govorim o tome da treba da skinete svih 256 slojeva aktivne i pasivne skijaške odeće, da istu ostavite uz neki izvor toplote da se prosuši, ako se malo ovlažila a opet, nikako ne preblizu izvoru toplote da se ne bi upalila ili izgorela.
Bonus na sve to je, naravno, i neljudska upala mišića koju dobijete posle prvog dana i koju nikakvi lekovi, aspirini, masti i pomade ne mogu čak ni da primire, a nekmoli da spreče i izleče. Još ako prođete bez nekog istegnuća, uganuća ili iščašenja – eto razloga za slavlje! I taman kad se nekako naviknete na sve te neljudske uslove – hladnoću, upalu mišića, obuci–skini, pancerice, rukavice, štapove… dođe vreme za povratak kući! Pa zašto sam uopšte i dolazio?!?
I ko je rekao da ja uopšte volim to skijanje?!?
Ja skijanje obožavam! Čitavog svog života. Od momenta kad sam, pre četrdeset i neku, jedne Nove godine na Zlatiboru, kao klinac petogodišnjak, stao na drvene, sa žičanim vezovima, skije tatinog prijatelja i stuštio se pravo u zlatiborski potočić u dnu njegovog placa. Od tada bez skijanja ne mogu da živim. Tačnije, ne želim da živim.
Između dva skijanja preživljavam tako što listam uspomene sa ranijih pohoda, prisećam se staza, žičara i aprés ski zabava… I planiram na koja ću sve skijanja u narednoj sezoni. Strpljivo čekam da zazimi, padne sneg i sezona krene. Ignorišem proleće, leto i jesen.
Obožavam sve u vezi sa skijanjem i uopšte ne žalim za pokidanim tetivama, polomljenim kostima, modricama, ubojima i podlivima… Ne marim za hladnoću koja se uvlači u kosti, vetar koji ubi sinuse, sunce od kojeg se nos izguli za čas… Briga me za hronično prazan novčanik, za pokvaren auto dvadeset godina star koji stoji ispred garaže (u garaži je, naravno, ski oprema), za sva propuštena letovanja… Godinu ne delim po godišnjim dobima, nego na period pre i posle ski sezone. Moje je godišnje doba skijanje!
Samo zahvaljujući skijanju imam privilegiju da najlepše doba godine – zimu, provodim na najlepšim ski stazama na kugli zemaljskoj, sa najdivnijim ljudima i najveselijom dečicom na svetu. Sa prijateljima i drugarima za koje je, kao i za mene, skijanje život. I radost. I hvala ti, skijanje, na tome!
SkiManijak
