Sedeli smo u četvrtak pretposlednjeg poslepodneva našeg skijanja u Orcièresu, i jedinog oblačnog, nas nekolicina Manijaka u kafiću u dnu staze; smrknutiji nego nebo toga dana, u iščekivanju da se Pop, zajedno sa par instruktora, vrati sa informativnog razgovora sa predstavnicima lokalnih vlasti. Ne dešava nam se to prvi put; razlog je, kao i uvek, potpuno banalne prirode – birokratske formalnosti na koje se naši dragi domaćini po francuskim skijalištima pozovu svaki put kada požele da nam naude ili, bolje reći, pokušaju da iznude još koji evro. Uvek se sve završi kako treba, ali tom završetku prethodi par sati objašnjavanja, razjašnjavanja, neprijatnog iščekivanja, nelagode i strepnji. U takvim situacijama bolje se osećam kada sam i sam na „licu mesta“ – na ispitivanju u policiji. Ovog puta šibicu je izvukao Pop, a meni nije preostalo ništa drugo nego da, preterano glasnim smehom i šalama na račun jedne potpuno glupave situacije, pokušam da malo ublažim napetost za stolom i zabrinutost nekolicine roditelja koji su sa nama delili to oblačno poslepodne i baštu kafića na dnu staze.
U jednom trenutku je naš drugar koji, sa promenljivim uspehom, pokušava da proskija već treću sezonu za redom, poveden sopstvenim mislima, glasno rekao kako će se dogodine sigurno skijati potpuno samostalno i uspešno, sve od vrha ovog predivnog skijališta do iste ove bašte u kojoj smo sedeli. Na pitanje zašto to nije uradio ove zime, i kako je tako potpuno uveren da će to učiniti iduće, lakonski je odgovorio „Nosiću i ja SkiManijak odelo“. Nisam obratio pažnju na njegove reči jer se, nekako baš u tom trenutku, pojavilo društvo koje je davalo izjave u policiji, pa je razgovor poprimio sasvim druge tokove. Priča se prenela na sutrašnji, poslednji dan i završni čas Veelike SkiManijak ski školice, koji obično ima paradni karakter i bude javna demonstracija i zajednička vožnja naših klinaca i instruktora, na kojoj dečica pokažu roditeljima šta su sve naučila i koliko su uznapredovala. Ovog puta, naravno ljubazno, zamoljeni smo od strane lokalnih vlasti da, poslednjeg dana našeg boravka u Orcièresu, ne držimo obuku skijanja, pa smo odmah počeli da tražimo alternativu želeći da, pre svega, ispunimo svoju obavezu i školicu dovedemo do kraja prema planu.
Ako su nam „preporučili“, da ne kažem zabranili, da poslednjeg dana obučavamo decu, nisu nam, i ne mogu nam, zabraniti da se sa decom, i njihovim roditeljima, zajedno vozimo. A zajednička vožnja poslednjeg dana pretvorila se u najdivniji mogući dan na snegu! Divno, sunčano jutro, staze upeglane i sređene, sve kao sa razglednice. Grupno fotografisanje na prelepom vidikovcu,
Happy Birthday svih prisutnih, i velikih i malih, rođendanskoj slavljenici, potom postrojavanje dvestotinak roditelja i dece za defile, pa kolona – plug, na čelu sa odelima, čiji je prolazak pored kamermana trajao duže nego neke izvikane svadbene povorke ili defilei oružanih snaga. A na samom kraju staze, gde je direkcija skijališta, kasa, žandarmerija, ambulanta, baš tamo gde su Pop i instruktori davali izjave, tamo gde se okupljaju i instruktori francuske ski škole, roditelji, deca, skijaši, na mestu odakle u Orcieresu sve počinje, performans verovatno nikad viđen u ovom delu Alpa – najveseliji, najsmešniji, najbrojniji i najbravurozniji plug – skijica zmijica, najbolja moguća demonstracija svega onoga što je u SkiManijacima bitno i važno i što u školici, uz skijanje, pokušavamo da svi zajedno naučimo – demonstracija izuzetne energije i divnog skijaškog užitka, pokazna vežba iz kreativnosti, parada drugarstva, prijateljstva i podrške, besplatna distribucija ljubavi, sreće, radosti i veselja… i svega divnog i pozitivnog što skijanje sobom donosi. Predvođena ljudima u SkiManijak odelima. Iščuđavanje i neverica prisutnih posmatrača samo me je učvrstilo u uverenju da je ono što činimo već petnaestak godina prava stvar. Ovog februara u Orcieresu pogotovo – nas dvanaest instruktora i sedamdeset i kusur dece i nekolicina odraslih koji su, zajedno sa nama, proskijali za ovih sedam dana.
Najlepši dan na snegu začinilo je potom, nikad bolje, strastvenije i intenzivnije skijanje; ispis, za kraj ove skijaške sedmice. A jednu od najlepših skijaških nedelja u mom višedecenijskom skijaškom životu, još lepšom su učinili moji budući spustaši, pa predivne i ubedljive princeze, nekolicina mama i poneki tata – sve njih uspeli smo da naučimo najvažnijoj stvari kada je skijanje u pitanju – da se raduju skijanju i snegu! Sedmica mi je bila lepa i jer sam je podelio sa nekim dragim osobama sa kojima nisam imao prilike da ove godine skijam zajedno; jer su neki, do kojih mi je veoma, veoma stalo, ponovo poželeli da skijaju sa mnom, i nisu se ustručavali da mi to, iz daleka, i jave. Neki drugi do kojih mi je stalo (još uvek) se nisu javili, ali ja ne gubim nadu. Znam da hoće, siguran sam. Skijanje je to!
SkiManijak
P.S. Vraćajući se kući, razmišljao sam i o rečima našeg drugara i shvatio sam da je potpuno u pravu što će da se, dogodine, spusti skroz sa vrha, kad obuče SkiManijak odelo. Jer, stvarno je to odelo nešto zaista posebno, kao Betmenov ili Supermenov kostim. Obučeš ga i dobiješ super moći – da budeš veseo i radostan, srećan, pozitivan, staložen i ljubazan… da budeš SkiManijak. Zato ga, sve ove godine, sa radošću i uživanjem oblačim i sa ponosom nosim. Nakon skijanja u Orcierèsu, sa još većim poštovanjem prema svemu što to, za nekog drugog jedno sasvim obično i uobičajeno skijaško odelo, predstavlja.
